месеци, већ прилично научио и говорити немачки. Из Марока отишао је у калвинско маџарско село Харшањ и ту је научио за 10 месеци читати, писати и говорити маџарски. Тако је Милутин у свом детињству већ стекао основе да се умео наћи и у немачком и маџарском говору.

Из Харшања вратио се опет у своје село и ту је у очиној кући остао две године и за то време могао је читати библију, „житија свјатих“, руске проповеди и друге црквене књиге, Рајићеву историју, Доситијеве басне, Терлајићеве слав. књиге, Стојковићеву физику, Соларића, Мразовића, Видаковића и т. д., као што нам сам прича у својим мемоарима.

За читаво то време помагао је оцу у кућним и пољским пословима, провађао је са својим вршњацима у селу прави идилични живот, који га је утврдио у нар. животу, обичајима и језику.

У јесен 1826. год., кад је почињала школска година, хтеде га отац поради свога сиромаштва дати на занат, но на срећу Милутинову дође од некуд мухачки свештеник Живковић у село Липову и ту преноћи у кући Милутинова оца Прокопија. То вече из разговора са својим пријатељем, домаћином, чује, шта смишља са Милутином, па му буде жао, да ово момче промаши праву и сретнију стазу свога живота, с тога после три дана позове Живковић из Мухача Милутина, да се онде учи гимназијским наукама. Ту је Грујић свршио три године, а у четвртој о Ускрсу 1830. разболи се од врућице, те је морао прекинути ту годину, и тек 1831. по Ускрсу отиде у Печуј, где је довршио четврти гимназ. разред. Ту му је цистерцита професор Петар Хеђи променио име Милутина у Михаила, јер није могао оно име пренети у лат. језик, и тако је са тим именом свршио све латинске школе и богословију, а носио је то име и после, док га није заменио калуђерским именом Никанор.

Год. 1832. свршио је у Печују „реторику“, год. 1833. „појезију“, коју је предавао цистерцита Сарторис.

Те године походио је печујску гимназију школски директор каноник Дрежмицер, и Грујић га је поздравио лат. језиком, кад је овај ушао у школу. Доцније походио је школе цистерцитски абас Вилакс, ког је поздравио у школи други један ученик маџарским језиком. Абасу није било то по вољи, па је озбиљно опоменуо ученике, да се „држе класичког језика

*

латинског“. Тај одговор изненадио је и ученике и учитеље. С тога Грујић хтеде поправити ту погрешку, те је на брзу руку саставио једну латинску еклогу и сутрадан изговорише је њих неколико у „ ,рефекторију“ пред абасом и пред свима професорима, и отпевају неколико лат. песама у част абасу. Овај награди Грујића са 50 форината, које му је сутрадан предао његов професор.

Кад је Грујић свршио „појезију“, написао је „Vale“, једну лат. оду, коју су штампали његови другови, а он ју је изговорио, кад су се прочитале оцене о успеху ученика. За то је опет био награђен, јер је добио преко 100 форината.

Те јесени преко ферија пропутовао је Грујић крајеве свога народа, прошао је Бачку и Банат, а прошао је и горње крајеве угарске до Будима и Пеште.

а

Год. 1834. свршио је у печујском лицеју прву годину „ФИлософије“, а 1835. слушао је „Фисику“ и свршио другу годину „Философије". Год. 1836. свршио је прву годину „права“, 1837. год. и другу годину, те је после тога отишао кући, где се спремао у Карловце за богословију.

Док је ишао у латинске школе И „права“, увек се радо сећао оних српских ђака, за које му је причао отац његов, док је био код куђе. Причао му, како је који учио и шта је који написао. Међу тима беше први Лукијан Мушицки, познати песник бла, за тим Илија Ракић, Исидор Николић, Ђорђе Стојаковић. Причања очина 0 књижевним радовима ових људи пратиле су Грујића кроз све лат. школе, а те приче имале су утецај, као што ћемо видети, и на прве радове песничког рада његова

У оно време није се лако могло доћи до државне службе, и наш се Грујић решио за карловачку богословију. Кад је то чуо печујски бискуп Сепеши, одмах га препоручи тадањем администратору карловачке митрополије, Стевану Станковићу као најбољег ђака свог правничког лицеја, и у јесен 1837. год. дође Грујић у Карловце у богословију.

У то доба био је избор Станковићев. Богослови су саставили певачку дружину и суделовали су тако у свим свечаним при ликама о инсталацији митрополитовој. Песнички дух Грујићев није могао мировати, јер је у више прилика састављао OBOM или оном народном посланику о том избору по једну песму, коју је одмах певачка дружина и певала, а у том послу по

магао му је тадањи посланик Стеван Зако казујући му карактерне црте појединих посланика, које су му за песму тре бале. Било је тих „с ногу“ испеваних песама преко 40, од којих је доцније Тодор Павловић штампао у свом Народном Листу“. Том приликом је Грујић поднео митрополиту Станковићу две штампане оде, једну, у којој је опевао избор његов, а другу, којом је прославио његову инсталацију. На овај Грујићев рад вратићемо се на другом месту ове радње.

Слободан дух Грујићев и његово певање није се допадало тадањим професорима карловачке богословије, који су били тада придворни калуђери. С тога су се свакојако упињали, да га истисну из богословије, а у својим интригама би и успели, да га није бранио сам митрополит. Али они су и даље наставили тај свој посао тако, да је Грујић после прве године богословије наумио отићи у Пешту, да се више не врати у Карловце, али је ипак морао при поласку обећати митрополиту, да ће се опет вратити у богословију.

И

У Пешти је био у једној кући са Радом Стратимировићем, који је тада дошао у Пешту, да се спрема за адвокатску цензуру. У Пешти је Грујић радио код Т. Павловића за „Народни Лист“ и „Летопис“; и на овај рад свратићемо се, кад буде говор о књижевном раду Никанора Грујића.

У почетку школ. године врати се Грујић у Карловце у ту је 1839. год. свршио другу, а 1840. год. и трећу годину богословије. За читаво то време био је Грујић душа друштвеном животу тадањих карловачких богослова и карловачког грађанства. Многа шаљива, љубавна и весела друштвена песмица потекла је из његова пера, а многа од тих песама певала се и тада, а пева се још и данас у нашем друштву. Тих ћемо песама наћи у старијим нашим песмарицама („лирама“), почињући од 1847. год. па до најновијега времена. Ово су му били најведрији и најмилији дани у ђачком му животу, који се свршује 1840. год. са свршетком богословских наука, кад се на растанку опростио са грађанима и са својим друговима. Растанак тај можемо читати у оној његовој беседи, коју је према тадањим приликама изговорио црквенословенским јeзиком. У тој опроштајној речи захвалио се Грујић митрополиту Станковићу на очинској бризи и милости, коју је указивао за три године тадањим богословима, као првенцима својим, од како је митрополит. Митрополиту се допао тај говор и тог

дана још послао му је доктора Пејичића, да узиште од Грујића тај говор, који су доцније послали уреднику „Летописа“, Т. Павловићу, и овај га је штампао 1841. год. у 54. књ. „Летописа".

Као што се у оно време много ценио онај, који је лат. језиком могао што написати, тако се у тадањим нашим прили кама много ценио и онај, који је умео да црквеним језиком што напише и изговори. То смо видели у Грујићеву животу, кад се учио у Печују, а сад видимо то ево у Карловцима.

Тадањн уредник „Летописа“ Т. Павловић попратио је тај Грујићев говор у 54. књ. „Летописа“ овим речма: Славенским, овим тако изображеним, тако виспреним језиком у саДање време тако се мало и тако ретко пише, да ми мислимо читатељима „Летописа“ радост учинити, ако им кадшто „поне какво славенско сочиненије на читање дамо“.

Кад је Грујић свршио богословију, отишао је у манастир Кувеждин тадањем игумну Герасиму Новаковићу и ту се по жељи митрополита Станковића замонаши на Петровдан 1841. год., а закалуђерио га је дворски игуман Константин Андрејевић. У калуђерству добио је име Никанор за спомен негдањем печујском владици Никанору Мелентијевићу, кога је патријар Арсеније Чарнојевић поставио архимандритом манастира Крушедола, а митрополит Софроније Подгоричанин владиком печујским.

Заштитник Никаноров, митрополит Станковић умре 31. јула 1841. год., и наш Никанор остане у Кувеждину две године као искушеник и монах. Није Никанор провео то време у Кувеждину онако, како то проводи многи искушеник и монах. У својим мемоарима прича нам он, да је за то време у манастиру прочитао сва „Житија Свјатих“, а гдекоја је и превео на српски језик. Уз то је и писао много за Павловићев„ Народни Лист", у ком се натпевао неко време с Ђорђем Малетићем, који је видео, шта ће бити у Србији, па је туговао у песмама својим, а Никанор га је тешио и корио, што тужи, јер није знао узрок, зашто је Малетић ударио у онакове песме тугованке. После је Грујић видео, да је Малетић имао право.

то

Од песничких радова у то доба спомињем овде за сад само натписе оних, који су изишли и „Срп. Нар. Листу“, и 1841. год.: „Доспевање, Другу, Младој држави, Постојанство, Вестник, Одисај, Рој без Матице“, а 1842. год.: „Варалица

Нада. На Ново Лето, Срп. Нар. Листу, Сени Павла Берића, Идеалу, Постанак Стражилова, Слобода духа". У "Летопису": „Старој години, Усамљени певац, Борба, Муза при пожару" (све 1841. год.).

Од прозних му радова штампаних у „Срп. Нар. Листу" спомињем ове: Писмо Филосерба, Хартија, Мастило и перо, Кум од кума свиње крао, Најбоље суди, ко од себе суди, Њиов и њин, Реч на похвалу св. Сави 1842., Стршенови и пчеле, Учени славуј, Чест и част (1842.).

Оволико за сад о књижевном раду Никанорову у монашком му животу у Кувеждину.

Год. 1842. 1. октобра именован је за митрополита карловачког Јосиф Рајачић. С Рајачићем отпочиње нови живот Никаноров, који ће тек добити маха за коју годину доцније. Млади кувеждински монах отишао је новом митрополиту, да му се поклони, па тај знаменити моменат из свога живота овако описује Грујић у својим мемоарима:

Кад изиђем пред Рајачића, с којим нисам ни говорио до сада никада, а ја помислим у себи, да је дошло одсудно тренуће судбине моје, па метанишем пред њим и изговорим му неколико искрених речи, које сам спремио напред за њега у срцу свом. Речи моје дирну га, као што сам опазио на лицу његову, у срце, и он ми одговори благим и нежним гласом: Не бој се, синко, ништа више, ти си од сад мој, и имаћеш у мени оца, који ће се старати за тебе...“ И био ми је после, док сам служио код њега, доиста као рођени отац, а ја сам му остао од тога часа до смрти и после смрти његове вернији од рођена сина

Још исте године На св. Николу произвео је Рајачић Никанора за ђакона. „Тако сам, пише Никанор, био три године богослов, осам месеци искушеник, годину и четири месеца монах, месец дана ђакон, и кад сам издржао постојано у богословији и у манастиру све непријатељске нападаје и сметње, постао сам тек 1843. год. чиновник у овдешњој јерархији нашој“.

О св. Јовану 1843. произведе га митрополит за протођакона. Кад су се те године свршили школски испити, крене се одмах сутрадан митрополит у Пожун на дијету и овог пута није повео са собом свога секретара Пасковића, него је повео Грујића као протођакона, и Наку (потоњег темишварског владику)